Ержебет Батори од Ечеда, позната и као Крвава Грофица, рођена је 7. августа 1560. у месту Њирбатор, које је припадало некадашњем Мађарском краљевству. Родитељи Ђерђ и Ана Батори, обоје изданци чувене лозе Баторијевих и рођаци бројих војвода Трансилваније, обезбедили су својој принцези раскошно детињство у родном Ечеду и завидно образовање: Ержебет је, поред матерњег мађарског језика, говорила немачки, латински и грчки, што ју је у оно време чинило образованијом од многих мушкараца који су делили њен друштвени статус. Иако је испрва деловала као права племкиња и будућа владарка, Ержебет није била типична принцеза. Сведочења слугу говоре да је још од детињства доживљавала хистеричне нападе, пропраћене неконтролисаним понашањем и нападима беса. Узрок оваквог психотичног коктела није познат.
Једна од теорија сматра да је за све крива епилепсија, док већина сматра да је томе допринела брутална пракса којом су се њени племенити рођаци служили да би показали слугама како се поштује владар. Можемо слободно рећи да је Ержебет од малих ногу усвојила модел понашања који ће је учинити симболом сурове лепоте.Како су то стари аристократски обичаји налагали, Ержебет се у својој десетој години верила за Ференца Надашдија, сина барона Томаша Надашдија и његове супруге Урсуле Канижај. 8. маја 1575. у палати Варано пред 4500 званица (наводно је на венчање био позван и папа Максимилијан ИИ) Ержебет и Ференц су и званично преузели улоге мужа и жене. Њен супруг је убрзо отпутовао у Беч ради студија, а Ержебет се преселила у замак Надашди и тамо прихватила управу над свим заједничким пословима и војском, коју је водила у одбрани против османских напада на тадашњу Мађарску. У појединим случајевима, Ержебет је организовала помоћ женама чији су мужеви убијени у рату или одведени у заробљеништво, као и онима које су Турци силовали и мучили. Чини се да се у дубинама њене насилне природе крила покоја мрва саосећајности и брижности.
Али, негде између убијања Турака и бриге о својим имањима, Ержебет је пронашла разоноду за себе. У тринаестој години затруднела је са слугом по имену Ласло Бенде. Очигледно је да замак Чејте, заједно са кућом на селу и седамнаест додатних имања које јој је супруг поклонио као свадбени поклон, нису успели да одрже Ержебет мирном. Сазнавши за ову индискрецију, Ференц је кастрирао младог Ласла и бацио га псима, а Ержебет је родила ћерку Анастасију Батори, о којој не постоје никакви подаци (приче говоре да је новорођенче дато једној сиромашној породици или да ју је Ференц убио).а време мужевљевог одсуства, Ержебет је наставила да проводи време са својим многобројним љубавницима (неки извори говоре и о њеној бисексуалној природи, што остаје само у сфери нагађања) и да спроводи тиранију. Десет година након свог венчања, Ержебет и Ференц добили су прво заједничко дете, Ану Надашди (1585), а потом су добили још четворо деце: Урсулу (1590), Каталину (1594), Андраша (1596 – 1603/7) и Пала (1598 – 1650). У неким изворима наводе се још два сина, Миклош и Ђерђ, али сматра се да су преминули у првим месецима живота. Након 29 година брака, Ференц умире 1604, остављајући Ержебет да апсолутно влада и застрашује своје сународнике и остатак Европе.
Почетак крваве владавине
Ержебет је своју владавину од самог почетка обележила суровим кажњавањем непријатеља, окрутним третирањем слугу и опсесијом лепотом и вечном младошћу. Паљење и одсецање дланова и шибање биле су свакодневне методе којима је Ержебет кажњавала своје подређене. Када би желела да разбије монотонију кажњавања, најпре би свукла неку од слушкиња, потом би је вукла по снегу, полила леденом водом и остављала напољу да се смрзне. Али, рођење ње као Крваве Грофице обележио је наизглед обичан инцидент: пошто ју је слушкиња случајно почупала за косу док ју је чешљала, Ержебет се разбеснела и ошамарила ју је, притом јој стварајући посекотину на образу. Неколико капи крви је услед ударца пало на Ержебетино лице и воила – њена кожа као да је постала глаткија и млађа (или је бар Ержебет тако мислила, очајнички тражећи вечну лепоту). С мишљу да је открила оно што бисмо могли сматрати претечом креме против бора, Ержебет је започела своју експлоатацију залиха крви. Сведочења слугу говоре да је Ержебет имала посебну одају опремљену разним справама за мучење, као и многим алаткама и кавезима препуних игала и бодљи. У почетку, Ержебет је убијала младе сељанке и девојке нижег племства. Али, касније је свој хоби преусмерила на племкиње (претежно девице, због чистије крви, јелте), које су биле послате у њен замак на школовање и васпитавање. Ержебет је у својим злочинима уживала од 1585. до 1610. све док поједини племићи нису почели са пријавама убиства својих рођака и кћери, а појединци су тврдили да су око замка запазили велики број тела младих девојака са изузетно видљивим ранама мучења. Најзад, 1610. године, краљ Матијас ИИ шаље судију, Ђерђа Турзо, да оконча сулуду владавину леди Батори.Пресуда
Судија Турзо ухапсио је Ержебет и њених четворо слугу саучесника 10. децембра 1610. године и за почетак је осудио на кућни притвор. Судији су у процесу помогли и Ержебетин син, Пал, као и још двојица Ержебетиних зетова. Краљ Матијас ИИ имао је идеју да се Ержебет због својих злодела осуди на смрт. Али, будући да је њена породица вековима била део европског ноблеса, Турзо је предложио да се Ержебет пошаље у манастир и тако спречи прљање породичног имена. Суђење је званично почело 2. јануара 1611. Троје њених слугу најпре је било мучено (одсечени су им прсти на рукама), а потом спаљено на ломачи, док је једна од њих осуђена на доживотну робију. За Ержебет је одређена посебна казна: зазидана је у једну собу, са сасвим малим отвором кроз који су јој доносили храну. Осуђена на самоћу, недостатак огледала и сопствено лудило, Ержебет је, зазидана у одаји замка Чахтице, провела три године, све док је једна од дворских дама није пронашла мртву 21. августа 1614. године. Сахрањена је у свом родном Ечеду, али, до данас њено последње почивалиште није пронађено.
аутор : Тамара Ереш
